"Пошто нису у стању да разумеју узвишено православно учење о црквеном јединству, Карташов и други источни паписти, маштају да га замене, према примеру западних паписта, учењем о јединству административном." Они "...предлажу да се Цркви у Цариграду додели врховна административно-судска власт и да административно јединство православне Цркве мора бити установљено у виду потчињености свих помесних Цркава првенству и вођству патријарха Цариградског..." Да се "...на тај начин прихвате њене папистичке тенденције... Где је и у чему главни узрок ове жалосне појаве? Ни у чему другом него... у експанзији Цариградске Цркве... у папистичкој, антиканонској теорији (коју је она измислила и упорно спроводи у живот) о потчињавању њој целе православне дијаспоре, о њеном искључивом праву да проглашава аутокефалност, да даје патријаршијске титуле предстојатељима других Цркава, као и да сазива међуцрквена Саветовања и Саборе."

[Преузето из текста]

Многа, наизглед нова, еклесиолошка питања тренутно потресају нашу црквену јавност. Нека од њих су: да ли је једна епархија потпуна католичанска Црква? Да ли један епископ у својој епархији стоји изнад сабора епископа? Да ли он може мењати молитве или начин богослужења мимо сабора епископа? Да ли је помесна црква превасходно по једном народу или по једној гео-политичкој територији? Ко има право на мисију у варварским земљама? Одакле та питања потичу, ко их је и зашто постављао, можемо сагледати из овог, сада већ историјског сведочанства угледног професора Сергија Тројицког, кога је Свети архијерејски сабор СПЦ 1925. године изабрао за свог експерта канонског права. Не само његово јасно излагање православног учења већ и тон којим то чини, веома су поучни.

Предлажемо врло актуелан текст који се тесно везује са токовима и превирањима у нашој СПЦ, и у њему се открива исто питање, али у сасвим другачијем искуству једне друге помесне цркве. Синодална посланица архијереја Грчке Цркве открива да они различито од нас разумеју решавања неких питања правилног служења свете Литургије. Са више богословског карактера, вере и љубави разговарају. Сама посланица представља препоруку и помоћ свештенослужитељу и не угрожава слободу традиционалне праксе. Она је много конзервативнија, а у краjњем принципу није нимало другачија од већ устаљене богослужбене праксе, осим што жели да се свештенослужитељ сачува од навике и механичности (о томе се још давно бринуо и св. Јован Кронштатски). Јасно се лингвинистички опредељује разлика између "тихог", "тихо-гласног", по логици полугласног, и "гласног" читања молитава. Најважније је то што "тихо-гласно" читање молитава не изнуђује грубе прекиде, то "тргање молитава", јер се читају на принципима устаљене праксе, што није случај у српској верзији полемике. "Тихо-гласне" молитве су корисне за народ да боље прати службе, а не да у њима протестантски види своју улогу "саслуживања" (тзв. "царско свештенство"), а гласне управо такав утисак могу да створе. Неки наши полемичари неопрезно упадају у овај проблем и протестантизују свету тајну свештенства, што је врло опасно за православну Цркву. Ова посланица се не дотиче литургичке символике и радњи, али много помаже да се боље разуме њена настала проблематика, која се изразито другачије представља православном народу Грчке.

[Протојереј Љубо Милошевић]

У другој години свога пребивања код старца Никодима, Григорије (Палама) би удостојен божанственог јављања. Једнога дана када Григорије беше погружен у размишљање о Богу, изненада стаде преда њ лучезарни и благолики муж, свети Јован Богослов, и умиљато гледајући у њега упита га: "Зашто ти, молећи се Богу, сваки пут стално понављаш: 'Просвети таму моју, просвети таму моју?'" Григорије одговори: "Шта бих ја друго тражио сем то: да се просветим и сазнам како да творим свету вољу Његову?" Тада му свети Еванђелист рече: "По вољи Владарке свих, Богородице, од сада ћу ја бити с тобом неодступно."

[Из Житија Светих за новембар Оца Јустина Поповића]

"Постоји планина у Европи, прекрасна и величанствена. Окренута је према Либији и великим делом залази у море. Ту земљу сам изабрала да буде монашко обитавалиште и одлучила сам да она буде Моје наслеђе. Од сада ће се називати Светом. Читавог живота војеваћу заједно с онима који прихвате да се боре против непријатеља људског рода и бићу њихов непобедиви Саборац. Руководићу их у ономе што треба да чине и објаснићу им шта не треба чинити.
Бићу њихова Старатељка, Исцелитељка и Хранитељка, која се неће бринути само о њиховој храни и телесном здрављу, него и о духовном уздизању и душевној крепкости, и нећу допустити да отпадну од добра и врлине.
Када се упокоје, Мом Сину и Богу, представићу оне који су били богољубиви и који су у покајању окончали живот, и затражићу од Мог Сина да их потпуно разреши од сваког сагрешења."

[Речи Пресвете Богородице забележене у Житију Светог Петра Атонског, које је саставио Свети Григорије Палама]

Још 1990. године, на иницијативу Цариградске патријаршије у Шамбезију се састала комисија са задатком да нађе коначно решење за црквено-правно уређење читве Дијаспоре. Већ у почетку рада Комисија је безобзирно и дрско, једнострано установила да постоји заједничка воља свих и најсветијих православних цркава да се то питање реши што је пре могуће на начин сагласан еклесиолошком и канонском предању и пракси Православне цркве! Комисија је том приликом устврдила да "из историјских и пасторалних разлога... није одмах изводљиво да се пређе на строго канонски поредак", па је предложила "прелазни период" у коме би се припремио терен за примену строго канонског решења". [цео увод]

[Протојереј Србољуб Милетић]

Жеља нам је да свима буде доступна ова изузетно вредна књига која се у еклисиолошкој суштини бави заиста светим питањем породице, и то кроз призму православно опредељене психологије, која је у зачецима а да није умрљана утицајима често манипулативне господствујуће психологије. Како се све више сусрећемо са питањима проблема савремене српске породице, а у издвојеном, идолизовањем и упропашћавањем наше деце, ова књига просто моли да се што пре прочита. Љубав мајке може да буде егоистичка и егоцентрична, више као лична потреба, а не детиња, и она је сама по себи болесна и неискрена, а што је најгоре деструктивна. Овде се открива која је љубав благословена и послушање Цркви, а која је погубна, како за децу тако и родитеље.

[Протојереј Љубо Милошевић]

Тумачења Светога Еванђеља и апостолских посланица од блаженог Теофилакта Охридског била су готово девет стотина година најомиљенија и најчитанија тумачења Светог Писма међу православним хришћанима Византије, Србије, Русије и Грчке. Својом целовитошћу, отачким ауторитетом и једноставношћу израза, ова дела постала су незамењиви приручници сваком хришћанину који жели да се упозна са дубљим значењем Христовог Еванђеља. Она нам омогућавају да Свето Писмо Новога Завета разумемо онако како су га разумевали Свети Оци, у духу православног Предања и упућују нас на практично испуњавање еванђелских заповести.

[Монаси Високих Дечана ]

"Са Вашим тумачењем 28. канона Четвртог васељенског сабора, категорички се не можемо сложити! У канону је реч не о дијаспори, већ о аутохтоним 'варварским' народима, који живе - не у расејању - већ у својим земљама. Они су примили Хришћанство, пре свега, као резултат мисионарске делатности, а нису га доносили из своје отаџбине, што је карактеристика дијаспоре."

Једина православна црква која је анатемисала "екуменизам" (теорију грана), донела је и уредбе православног понашања свог клира и пастве у односу на инославна хришћанска исповедања. Због честе злоупотребе имена РЗПЦ и тог њеног односа према питању екуменизма, сматрамо да је важно знати ова упутства, која могу да буду од велике помоћи да се ово питање боље разуме и избегну душепогубне осуде.

[Протојереј Љубо Милошевић]

Изабрали смо ову много лепу књигу која тако јасно и сажето открива потребу и објашњава смисао и начин поста. Сваки православни хришћанин би требао да се образује како се пости, првенствено да тај пост благодатно повеже са богослужбеним кругом са којим је он тако таинствено и лепо везан у једном здравом духовном животу. Управо ова књига све то лепо и једноставно објашњава, и зато је свима препоручујемо да је прочитају, у јаком убеђењу да ће сигурно да помогне да мало спремнији и са више знања уђемо у предстојећи Велики пост.
У име Уредништва и свих радних тимова svetosavlje.org желим вам да у искреном и благодатном покајању уђете у Велики пост и тако духовно омивени дочекате Пасху Господњу.

[Протојереј Љубо Милошевић]

Поуке у Псалтиру сачињавају садржај већег дела псалама. Као паралела њима, из св. Јефрема су узета "Блаженства" и "Тешко", уз додатак других, малобројних делова, под насловом "Поуке о животу". За уношење дела са поукама у наш Псалтир, пресудна је била жеља да се његов садржај учини разноврснијим, а да буду изабрана управо наведена дела, одлучило је то што по форми израза веома личе на молитвени начин изражавања.
Ишло се на то да свака молитва садржи нешто посебно. Онај ко са пажњом чита одмах ће то приметити, иако су, на први поглед, сви реченични склопови исти. Али, и онима којима се неке молитве учине истим, не треба да буде досадно да их читају, као што ономе ко воли да се моли није досадно да понавља небројено пута: Господе помилуј, или Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног.

[из Предговора]

Жан Клод Ларше се бави питањем првенства римског папе, западним схватањем у коме је власт заменила ауторитет, где је првенство посматрано као надмоћност и где је централизам добио предност над колегијалношћу. Он, пре свега, уз помоћ св. Максима Исповедника излаже схватање Цркве Христове, поистовећујући је са спасоносном православном вером, насупрот јеретичким концепцијама. По св. Максиму, Једна света саборна (васељенска) Црква није јединствена као збир или тоталитет помесних Цркава, јер су све Цркве у својој суштини на једном постољу једнакости.
Врло важан део представља и разматрање самог појма "Католичанска" (католикос), који за древне Оце не значи исто што и "васељенска" (оикоуменикос). Најранији документи праве разлику између ова два појма тако што израз еклисиа католики, примењују на целовитост вере, учења, или верности Цркве пуној и изворној традицији. Израз католичанска Црква, универзална, не одређује "географску универзалност, нити јурисдикцију или ауторитет, него универзалност која обухвата, у времену и простору, свеукупност истина које увек и свуда сачињавају православну веру, и све оне који су увек и свуда исповедали и настављају да исповедају ову веру". По њему, "католичанска" Црква је пре значило "православна" него "васељенска". Стога и сваки верник може бити назван "католичанским". Јер, "католичанска Црква не може изгубити ни своју целовитост, ни своју католичност, зато што је она, у основи, мистична стварност која се поистовећује са телом Христовим."

[Протојереј Србољуб Милетић]

Врло је ретко да се данас нађе књига апологетске садржине која се бави мухамеданством, која га тако уверљиво и повезано разоткрива, и у односу на хришћанство јасно разобличава. Мухамеданство је религија која је врло тесно повезана са нашом националном судбином, и страдањима која смо као Црква преживели, али је интересантно да врло мало знамо о његовој основној религиозној замисли. Иако је писана пре век и по, неодољиво је актуелна, и може нам помоћи да разумемо неке крупне догађаје из наше савремене историје. Не рачунајући то да првенствено говори о исламу, и да је писана са жељом да образованим муслиманима укаже на недостатке њихове вере, неће наудити ни православним, јер кроз поређење основних начела двеју вера могу да се подсете (науче) неких најбитнијих елемената хришћанске вере. У књизи се јасно подвлачи неодрживост (несостојатељност) индиферентног става многих савремених "образованих" људи по питањима вере – у смислу да није важно ко је које вере, само да је добар човек, и истиче се важност тога у шта човек верује, јер од тога у шта човек верује - зависи и његов вечни удео. "Писма о мухамеданству" од Николаја Аљексејевича Муравјева први пут се објављују на српском језику овде на нашем сајту. А ову нашу братију која несебично даје време и љубав за обогаћивање наше библиотеке нека Господ награди Његовом најизобилнијом милошћу.

[Протојереј Љубо Милошевић]

"Тајне вере и живота" оца Јустина Поповића је изузетно вредан катихетски уџбеник и посебно га препоручујемо почетницима у вери. Књига је уређена тако да је у њој направљена успешна симбиоза уџбеничког и научног богословља. Том богословљу претходи једна сажета али вредна апологетска припрема о истинитости и вредностима хришћанства у поређењу са другим религиозним искуствима и филозофијама. Иако је давно објављена, ми се посебно радујемо да смо у могућности да је предложимо нашим читаоцима у овом интернет издању.

[Протојереј Љубо Милошевић]

Чтенија Посног Триода у преводу Игора Миковића, нашег дугогодишњег сабрата и трудбеника сајта Светосавље, за нас су од посебне важности, јер имају за циљ да служе нашој искреној замисли да и овим путем ширимо истине вере сваком православном Србину ма где он био. Велики пост по својој изворној замисли тражи искрено созерцавање сваке његове поруке, било еванђелске било богослужбене али сигурно покајничке, и ова књига служи управо том циљу, јер садржи беседе за сваку недељу Посног триода, за празник Благовештења, као и сваку среду и петак закључно са Великим петком. Важно је да напоменем, да се овај превод први пут појављује на српском језику управо у овом интернет издању тако да смо приморани да објавимо да су сва права овог превода заштићена. Поменута чтенија наводе се скраћено према делима "Преподобного и Богоносного Отца нашего Феодора, игумена Студийской обители. Огласительные поучения и завещание", изд. Введенской Оптиной пустыни, М., 1872.

[Протојереј Љубо Милошевић]

Последњи свеопшти суд биће суд апсолутне правде и апсолутне милости Божје, јер ће Господ свима и свакоме судити по Својој бескрајној правди и бесконачној милости, тако да нико неће моћи кривити Бога за неправду или за немилост. Свезнајући и свемоћни Господ ће учинити очигледним све што је ко урадио у телу са боголиком душом својом, са божанским талентима својим (Мт. 25, 15-30). Сва дела свих људи, како добра тако и зла, и све мисли, жеље, осећања и речи, биће потпуно обелодањени и непогрешно измерени на теразијама вечне правде и вечне милости Божје. Свемилостиви Господ Исус изнеће на видело све што је сакривено у тами, објавиће савете срдачне, откриће савест свакога човека и што је у њој, душу и што је у њој, срце и што је у њему, и изрећи ће Свој свеправедни суд о свему томе.
[...] На Страшном суду, пошто одвоји праведнике од неправедника, Господ ће праведницима доделити вечно блаженство у Царству Божјем, а неправедницима – вечне муке у царству ђавољем. Он ће праведницима рећи: Ходите благословени Оца мога, примите царство које вам је приправљено од постања света (Мт. 25, 34). А неправедницима ће рећи: Идите од мене, проклети, у огањ вечни, приправљен ђаволу и слугама његовим (Мт. 25, 41). И отићи ће ови у муку вечну, а праведници у живот вечни (Мт. 25, 46).

[преподобни Јустин Поповић, Догматика Православне Цркве, III том, стр. 804-805]

Чуда Божија, и обожених светих људи, израз су активне љубави Бога као и Његових пријатеља – чланова Небеске Цркве, према човеку који је опкољен жалошћу, болешћу и смрћу. Чуда нису вечно решење, него су по св. Игњатију Брјанчанинову "највеличанственија вештаствена доброчинства" која се Божијом љубављу изливају на страдајућег човека. Велики дар љубави откривамо када је Господ кроз састрадалне сузе васкрсао четвородневног Лазара али не од опште смрти која је поробила род људски. Чуда су утеха и одговор на молитве, потврда вере, а често и позив неверницима да се обрате од заблуде и познају истину. Свети отац Василије Острошки слави се као велики и строги светац, који је тешио, и будио, и кажњавао, а често и преобраћао охоле богоборце у кротке и смирене православне хришћане. Светитељ Острошки је сасуд дарова Духа Светог и чудотворац васељенских ширина, и живи стуб вере Српске Православне Цркве. Он и даље као свесрпски авва активно и опипљиво душу своју полаже за своје овце, а често и за оне које нису из овог хришћанског тора (Јн, 10, 16). Дубоко смо убеђени да ће нашем читаоцу ова "Чудесна исцељења и јављања св. Василија Острошког" да буду на корист и духовну надградњу.

[протојереј Љубо Милошевић]

По сусрету са византијским богословљем и православном мистиком, после схоластичког богословља и западне реторике, св. Николај Жички је такође открио огромну потребу да се свом роду предложи нека врста зборника који би требало да открије жива искуства живота светих људи цркве Христове. За један такав неодложив, а пре свега капиталан, рад није било времена да се пише обиман зборник живота светих, којег познајемо као Житија, тако да је св. Николај решио да напише Пролог светих. Једноставно речено реч "пролог" је синаксар или скраћени зборник, који свој смисао и значење носи од грчке речи "προλογος", што значи предговор, у овом случају предговор или "увод" у живот светих. Владика као да је знао да ће после њега други верни син Српске Православне Цркве, преп. Јустин, да посвети цео свој живот сабирању и записивању живог искуства светитеља, и подари Српском народу нешто што је још крајем 16 в. на црквенословенском језику објавио св. Димитрије Ростовски. Да је овај Пролог заиста био "увод" у "Житија светих", сведочи и сам преп. Јустин када каже: "Од непроцењиве користи при раду био ми је "Охридски Пролог" преосвећеног владике Николаја, та јединствена и беспримерно драгоцена књига у целом православном свету". И заиста, св. Николај је оставио нашем народу комплетан синаксар, који поред житија светих садржи и пастирско-проповедничке особине, из којих се издвајају његова јединствена созерцања (контемплације), као и православни пијетет његове богате духовне поезије. Без сваке сумње, ми слободно можемо да кажемо да је Охридски Пролог азбука Православља а уједно и високо богословље којег, читајући, свако може да црпи. Нека Господ благослови људе који су се трудили на скенирању и објављивању ове важне књиге у овом електронском формату.

[протојереј Љубо Милошевић]

Ова књига нас упознаје са животом и трудом монаха - подвижника и богослова наше сестринске Румунске цркве, о. Клеопе Илије. У њој нам се о. Клеопа открива као савремени православни мислилац живог монашког искуства. Он је монах подвижник који је у другој половини XX века једноставним и мирним животом успешно спојио теологију са духовношћу коју данас све чешће неприродно раздвајају. Митрополит молдавски Данило за овог старца говори: "Блага светлост изблистава из целокупног живљења и делања о. Клеопе. Та светлост даје смисао искушењима и победама, подвизима и радостима које доживљава овај велики игуман, постојани духовник и мисионар." О. Клеопа је учио беседама прожетим дубоким мислима са много живих примера из свакидашњег живота; та једноставност и искреност чинила је да су оне лако долазиле до сваког искреног слушаоца. Молитвено се надамо да ће се дивни примери из живота и делања овог преподобног Старца дотаћи и наших срца и разбити уобичајену духовну дремеж од које свакодневно страдамо.

[протојереј Љубо Милошевић]

Атонски подвижници 19. века, то су људи - сведоци реалности монашког подвига који се безмало јуче упражњавао. Они су водили анђеоски живот славних монаха првих векова хришћанства, а скоро су били наши савременици, и то нам помаже да схватимо да истинити анђеоски подвиг није фикција нити нешто што се далеко давно одигравало, него је реалност сваке боготражитељске душе која је жедна монашког подвига, независно од времена у којем се Црква налази.
Читајући Житија ових дивних преподобних мужева ми откривамо лепоту православног монаштва које увек позива на изазов, и чини да "анђеоски живот земаљских мртваца" није нешто недодирљиво и далеко отуђено, него реалност благодати коју Црква излива на своја верна чеда. Сведоци смо данас да се силом Божијом обнавља општежиће и његово неповређено дневно богослужење, што ће засигурно опет дати своје најбоље плодове - велике молитвенике и пустињаке који ће се у њиховој близини подвизавати и око себе многе спасавати.

[протојереј Љубо Милошевић]