БЕЛЕШКА O АУТОРУ

Ненад Барачки је један у низу карловачких богослова који су, захваљујући рано усвојеној музичкој писмености, која се тада стицала у Карловачкој гимназији и у Великој српској гимназији у Новом Саду, били у стању да у усменом предању сачуване многобројне напеве карловачког појања нотама забележе. Захваљујући њиховом раду сачувани су многобројни зборници - од оних ученичких рукописних, умножаваних разним тада постојећим техникама, до крајем 19. века штампаних књига Гаврила Бољарића, Николе Тајшановића, Тихомира Остојића и њихових следбеника у нашем веку.

Барачки је рођен у Бођанима 25. новембра 1878. године. Основну школу је похађао у Бођанима и у Сремским Карловцима, а био је и манастирски ђак у Ковиљу. Гимназијско школовање је започео у Сремским Карловцима, а завршио га је на Сушаку 1900. године. Потом се уписао у Карловачку богословију, коју је завршио после четири године. Темишварски епископ Георгије Летић рукоположио га је за ђакона, а затим и за презвитера октобра 1904. године. Потом је годинама служио у више парохија темишварске епархије.[1]

Катихета и професор Мушке учитељске школе у Сомбору протојереј Ненад Барачки је био последњих десет година свог радног века (1920-1930). У тој познатој школи која се развила из "Норме" основане још давне 1778. године, Барачки је свој велики допринос дао и као вероучитељ и као одушевљени зналац карловачког појања. До недавно су се код нас још могли за певницама срести стари појци који су са не малим поносом истицали свој рад и учење уз Ненада Барачког. Рад са ученицима различитих способности и недовољних предзнања подстакли су га на нотно записивање црквеног појања и штампање појачких зборника практичних за редовну употребу. Тако су се у његовом Нотном зборнику нашле песме за различита свакодневна односно недељна богослужења (вечерње, повечерје, јутрење, Литургије, песме из Осмогласника), као и песме за одређене минејске празнике (Христове, Богородичине, најпознатијих светитеља). Овај зборник, "удешен" као уџбеник појања за учитеље учитељских школа, и данас је најпрактичнија појачка књига код нас.[2]

То је и прва књига црквеног појања у којој је црквенословенски текст, опет ради лакше и шире употребе, штампан у фонетској транскрипцији. Осећајући фразу црквених напева Барачки их није пресецао тактним цртама, већ је тактице стављао на крају мелодијских одсека. Овај принцип је прекршио само у примерима литургијских веома мелизматичних напева, које је углавном лако уклапао у 4/4 такт (упор. стр. 1, 27, 32-38, 43-69, 72-80). Иако мелизматични, ови напеви ипак нису карактеристични примери такозваног "великог појања", а све оне посебно заинтересоване за "карловачко велико појање" Барачки у свом Предговору упућује на Нотни зборник Јована Живковића, протопрезвитера и професора Карловачке богословије.

После Нотног зборника српског народног црквеног појања по карловачком напеву објављеног у Новом Саду 1923. године, Барачки је издао и Литургију св. Јована Златоустог, по руском напеву за два дечија гласа (1925). Исте године објавио је збирку богослужбених песама Свети и Велики Петак, вечерње и повечерје с каноном на плач Матере Божје, а следеће године Рождество Христово или Божић, православно српско црквено појање. У ноте је ставио и Службу св. Ћирила и Методија за два гласа. Одласком у пензију 1930. године напустио је само педагошки рад, али је наставио своју мисију свештеника и зналца појања. До краја живота, а умро је у Сомбору 23. маја 1939. године, био је духовник у Хоргошу, где је од сакупљених прилога сазидао цркву. Тада је штампао и Историју српске цркве, као уџбеник за више разреде средњих школа и још једну појачку књигу Воскресеније Христово или Ускрс, православно српско појање о овом празнику (1935). Годину дана раније је за четири мушка гласа хармонизовао Духовско вечерње, са текстом који је на савремени српски језик превео тадашњи епископ бачки др Иринеј (Ћирић).

До данас необрађивана рукописна заоставштина овог врсног и преданог учитеља српског црквеног појања налази се у Богословији "Светог Саве" у Београду, а понеки његов запис доспео је у Архив Музиколошког института САНУ, заслугом покојног Светозара Милуровића, некадашњег ученика Ненада Барачког у Сомборској препарандији.

Име Ненада Барачког има заслужено значајно место у вековима ствараној поворци лаика, монаха, јеромонаха, презвитера, епископа, митрополита и патријараха, који су учествовали у стварању, чувању, бележењу и преношењу на млађе генерације, богате ризнице српског народног црквеног појања.