ПОГОВОР

Идеја да се поново штампа Нотни зборник српског народног црквеног појања по карловачком напеву Ненада М. Барачког потекла је од његовог преосвештенства епископа шумадијског др Саве (Вуковића). Овај Зборник, објављен пре седамдесет година (Нови Сад 1923), деценијама је већ раритет, тешко доступан, како зналцима нашег појања, тако и онима који тек треба да га упознају, пре свега ученицима богословија, будућим свештеницима, црквеним појцима, али и музичарима који би желели и морали да имају основна знања о значајном, а занемареном културном наслеђу.

Првобитну намеру да се Нотни зборник једноставно пресними морали смо да напустимо због низа недостатака у првом издању. Већ је и сам Ненад Барачки уочио у књизи велики број грешака, како у тексту, тако и у нотном материјалу, па јој је додао дужи списак исправљених штампарских погрешака. Поред тога, током рада на овом издању запазили смо непостојање виолинског кључа и предзнака на почетку сваке стране и сваког линијског система, низ недоследности у фонетској транскрипцији црквенословенског текста, као и известан број нерегистрованих штампарских грешака у текстовима и напевима. На жалост, поновно нотографисање читавог Зборника захтевало би велика, тренутно недоступна материјална улагања, а књигу, пре свега из практичних разлога треба што пре објавити, Зато смо се определили за ненаучно, али у овом тренутку једино могуће решење.

На оригиналном примерку књиге исправили смо раније, а овом приликом уочене погрешке у тексту и нотама. Виолински кључ и предзнак у кључу додали смо на почетку сваке стране, како певач не би морао да памти знаке са претходне стране. Технички је било сувише сложено то учинити у сваком реду, па смо свесно задржали овај, са становишта данашње основне музичке писмености, неприхватљив приступ. У старом издању слогови речи су били повезани испрекиданим цртама или тачкама, али не тако да прате целину речи, већ само попуњавајући празан простор испод нотног текста, посебно уколико је напев мелизматичан, са већим бројем нотних знакова. Пример: текст "Свјете тихиј свјатија слави", био је забележен "Свје-те---ти----хиј---свја ти-ја---сла-----ви" и слично. Ако певач изузетно добро не познаје црквенословенски језик, он не може лако да разазна речи као целине у овако исписаном тексту. Зато су у новом издању избрисане све непотребне цртице, а слогови су повезани само у оквиру једне речи, без обзира на дужину напева испод којег се налазе.

Исправке вршене у нотном тексту најчешће су се односиле на погрешно постављене знаке испред појединих нота или на појединачне погрешне ноте (постављене за степен више или ниже). Једини пример погрешно забележеног напева је песма на јутрењу после Јеванђеља "Помилуј мја Боже. Воскрес Исус от гроба" (стр. 22), у којој се углавном променом предзнака дошло до одговарајуће мелодије.

Барачки се, како сам у Предговору књиге истиче, определио за фонетску транскрипцију црквенословенског текста, имајући у виду практичну примену књиге и њену доступност људима који немају основна знања о црквенословенском језику. Тиме је покренуо једно значајно питање које ни данас није разрешено у црквеној пракси. Јер, када је половином 18. века под утицајем руских учитеља и црквених књига које су стизале у српске цркве и манастире, стари српскословенски језик замењен црквенословенским језиком руске редакције, то није значило и потпуно усвајање руског изговора међу српским свештенством. Слично је било и у другим срединама, па је исти црквенословенски текст на различите начине изговаран у Русији, Украјини, Бугарској и Србији. У самом српском начину читања постоји више варијанти читања, као и низ недоследно разрешених фонетских проблема.[1]

Непостојање утврђене норме и шаренило изговора уочљиво је и у Зборнику Барачког. Ово свакако није била прилика да се приђе разрешавању тако озбиљних питања, али смо интервенисали у случајевима када је сам Барачки био недоследан у ишчитавању текстова. Ослањајући се на наведени текст Петра Ђорђића интервенисали смо уједначавањем сугласничких група, које могу створити недоумице код појаца: Отца = Оца; безсмертан = бесмертан; снизшел = снишел; возшел = вошел; воззвах = возвах. Сажимање самогласника обавио је доследно сам Барачки: приидите= придите; Иисус = Исус. Поједине речи Барачки је ишчитавао на два начина, а ми смо их свели на један, који се према Ђорђићу чини исправним: пјесањ = пјесан; жизањ = жизан; безначаљна = безначална; хваљно = хвално; благовољил = благоволил; начаљному = началному.

Текстови песама не садрже значајнија разночтенија у односу на штампане црквенословенске текстове. Само смо уочили једну изостављену реч - огњен (стр. 253, ред 1); и понеку измењену реч, на пример: дјејственаја треба дјевственаја (стр. 65, ред 3), добродјетељеј треба добродјетељми (стр. 90, ред 2), ујаснил а треба украсил (стр.279, ред 1). Више је примера изостављања предлога с', в', к'; на пример: мисљеним треба к'мисљеним (стр. 248, ред 3); тебје треба к'тебје (стр. 184, ред 9). Има и таквих случајева у којима је в' вјек исчитано во вјек, па се во и пева на посебном тону. Ипак в' је чешће везано за реч којој претходи и са којом се заједно пева као један слог в'дожд.

У име свих будућих и бивших корисника Зборника захвални смо његовом преосвештенству епископу шумадијском господину Сави, на подстицају да се ова значајна књига поново објави, затим на потпуно новом примерку књиге који нам је уступио за рад, као и на драгоценим примедбама које нам је упутио приликом прегледања за штампу припремљеног материјала. Академик Димитрије И. Стефановић несебично нам је ставио на увид свој примерак књиге у којем је убележио грешке уочене током вишегодишње практичне употребе ове књиге. Драгоцене сугестије у вези са питањима фонетске транскрипције црквенословенског текста дао је др Димитрије Е. Стефановић, виши научни сарадник Института за српски језик САНУ. Млади музиколог Биљана Милановић и ученице Марија и Јелена Петровић, са много љубави и стрпљења обавиле су напорне техничке послове око додавања виолинских кључева и успостављања логичке поделе речи на слогове у читавој књизи.

Захвалност дугујемо и Одељењу за сценске уметности и музику Матице српске у Новом Саду, које је рад на овој књизи укључило у пројекат фундаменталних истраживања српске музике и тако нам омогућило техничку и финансијску помоћ.

Свим сатрудницима на овој књизи припада захвалност у име покојног Ненада Барачког, његових многобројних ученика из Сомборске учитељске школе и свих оних који ће са Зборником у руци и Богом у срцу стајати у будуће за певницама у нашим црквама.

Даница Петровић

Београд, Недеља Православља 1993.