ПРЕДГОВОР

Дошавши пре три године за вероучитеља и наставника црквеног појања на мушкој учитељској школи у Сомбору, која је више од стотину година била одлична расадница наше дивне црквене песме, убрзо сам запазио, да је изучавање црквеног појања у овој школи, а биће да је тако и по осталим школама, - скопчано данас са многим тешкоћама. Једне су тешкоће у томе, што за појање треба не само природне способности т.ј. слуха и гласа, него још и извесне предспреме т.ј. познавања црквено-словенског језика и основа црквеног појања, а тога свега баш многи од ученика немају, - с друге пак стране тешкоћа је и у томе, што се нема систематски сређена уџбеника за изучавање овога предмета и то на музичкој основи. Изучавање црквеног појања "по слуху", или "по знаковима и трилама", одузима ученицима врло много времена, а уз то се на тај начин појање не може да изучи потпуно правилно, једнако и једнообразно. Најзад се овај предмет многима учини претешким, због чега појединци изгубе вољу и љубав за изичавање црквеног појања, које је баш један од врло важних васпитних чинилаца нашем народном животу.

Да бих олакшао посао и наставницима и ученицима, а уз то, да би се постигло извесно јединство и једнообразност у црквеном појању широм наше сада простране Отаџбине, ставио сам у ноте за један глас, по карловачком напеву, све оне црквене песме, које се поје на разним богослужењима, на којима и учитељ има да узме учешћа било са школском децом, било сам као вршилац дужности црквеног појца.

Дакако, да сам се трудио, да овај Зборник удесим тако, како би он у првом реду послужио ученицима учитељскох школа као уџбеник из црквеног појања према прописаноме програму за учитељске школе, тим пре, што се у тим школама изучава и теорија музике; а по том, да би се овим Зборником успешно могли послужити и свештеници, богословци, манастирски ђаци, црквени појци, као и сви пријатељи нашег лепог црквеног појања, које у себи садржи врло много националних мотива, због чега се оно и назива српско народно црквено појање.

Овде имам још нешто нарочито да нагласим. До сада су све наше збирке црквеног појања у нотама потписивале текст црквено-словенским језиком онако, како је то у црквеним књигама, те многи појац, не водећи рачуна о сажимању и умекшавању гласова, грешио је у изговору појединих црквено-словенских речи. Ја сам у овом својем Зборнику црквено-словенски текст потписивао српском грађанском ћирилицом и то онако, како се тај текст данас изговара у нашој цркви. Имајући у виду и ту околност, да у учитељске школе долазе сада махом такви ученици, који не само што не знају црквено-словенски честито читати (овде тек почињу познавати тај језик!), него и такви, који из црквеног појања не знају готово ништа, па чак ни јектенија, то, да бих им пружио прилике, да могу и оне најосновније ствари брзо и лако научити, те за певницом у цркви што пре пропојати, унео сам дакле у Зборник и многе не важне ситније ствари, које ће после учитељу моћи послужити као градиво за обучавања школске деце у црквеном појању.

Најзад морам и то напоменути, да сам у понеким црквеним песмама (псалмима, славословљу и др.,) изоставио нешто од текста (небитно), само ради тога, да Зборник не би испао сувише опширан, а да би ипак обухватио све оно, што је најпотребније.

Т.зв. велико појање и величанија нисам уопште уносио у овај Зборник, зато, што то спада у специјално богословско појање и, што се ове ствари налазе у узорном Нотном Зборнику хвале вредног професора богословије карловачке протопр. Јована Живковића, чији ће Нотни Зборник послужити као одлична допуна уз овај мој Зборник.

С много мара, воље и љубави сам радио овај посао, па га с тим и предајем у аманет онима, којима сам га наменио.

Н.Б.

31. августа, 1923.

У Сомбору