Манастири у Овчарско-кабларској
клисури западне Мораве потичу негде из 13. и 15. века. Тако
су они готово сви синаитског порекла јер их већином подижу
и насељавају српски монаси из Свете Горе или из које од српских
синаитских група тог времена, па зато ови манастири и носе
назив Српска Света Гора. У тим овчарско кабларским манастирима
налазиле су се и преписивачке школе, у којима се развијала
преписивачка делатност, чиме су се радо бавили српски монаси
Синаити.
Један од најстаријих, ако не и најстарији од овчарско-кабларских манастира тога времена јесте манастир Никоље. Он је имао према запису у Вуковом путопису и до 300 монаха. Време његовог постанка не може се тачно одредити, па ни са једне иконице на дрвету из 1489, која до Првог светског рата чувана у Народном музеју у Београду. Ту икону изгледа, насликао је у "Дубрави кабларској близу Мораве ...монах Данило." Храмовна слава овог манастира је Пренос моштију Светог Оца Николаја 9. маја по старом календару.
Никоље се налази недалеко од Јовања, при улазу у романтичну, Овчарско-кабларску клисуру на самој обали западне Мораве, која се ту сада изнад манастира проширује у вештачко језеро, тако да се из старог "Милошевог конака" са терасе може и риба на удицу ловити, или како Вук Караџић вели "са диване" (тј. са терасе) да се може пљунути у Мораву, тако је близу. Манастир се налази између два тунела и између два пута, а са западне стране је близу великог гвозденог моста за железничку пругу Чачак - Овчар Бања - Пожега. Тако јак саобраћај у овој живописној, стеновитој, али шумовитој, клисури доста ремети тишину овом сада напредном женском манастиру. Иако је манастир Никоље толико познат у нашем народу, његова је црква мала и без кубета, са малим и узаним прозорима. Улазна врата у цркву налазе се на побочној, јужној страни, а на 4 до 5 метара одатле налази се и стари "Милошев конак", чије зидове са супротне, јужне стране сада запљускује Морава.
Једни историчари тврде да је манастир подигнут у 13. веку. Други, ослањајући се на народно предање тврде да су га подигли светогорски монаси, који су дошли у Србију из свете Горе због најезде Каталина и населили се у Овчарско-кабларској клисури у 14 веку. Трећи тврде да су монаси исихасти синаитског порекла, због најезде Турака, после Маричке битке 1371 године, померали из Праорије и Загоре у Бугарској, као и са Свете Горе, у Лазареву Србију, у којој је тада било више слободе и безбедности.
На основу података којима и до данас располажемо, знамо да је велики број монаха у овчарско-кабларској клисури имао и разноврсне своје делатности. Поред молитве и свакодневног богослужења, они су, подижући своје манастире, подизали у народу духовност и висок морал, подизали културни и духовни живот, јер су у то доба, па кроз цело турско ропство монаси били готово једини писмени и за то време најобразованији људи и духовни вођи, па су манастири били и једини културно-просветни центри код нас. У њима су образоване школе за свештенике и друга звања у Цркви и народу, преко којих се развијала религиозна и национална свест, култура и уметност нашег народа. Основане су болнице, преписиване и повезиване књиге, израђивани иконостаси и иконе, и томе слично!
Но и поред свега тога, монаси су уједно вршили и богослужења и своје молитвено и келијно правило. Затим су вршили и мисионарску хришћанску дужност у свом народу. Тако је у овчару Никоље као и Јовање у свему томе предњачило. У Никољу су се поред писања књига и икона још и израђивали печати. Тако видимо да од 14 овчарско-кабларских монаха преписивача, колико је до сада регистровано 6 их је само из Никоља.
Постоје забелешке које се односе на посете манастиру Никољу у изузетним приликама високих црквених великодостојника, као што су пећки патријарси Максим, брат Деспота Ђурђа и Арсеније III Чарнојевић. Патријарх Арсеније кренуо је почетком септембра 1682. године на хаџилук са неколико хаџија да се поклоне Гробу Христовом и другим светим местима. По повратку из Јерусалима у Србију, посетио је манастир Никоље.
Манастир је до 1945 био мушки а тада је претворен у женски, што је до данас.
Игуманија
Евпраксија Белић
|
Крштено име јој је Надежда (Нада). Родом је из Бингуле у Срему. Дошла је у манастир Јовање у јесен 1938. године са оцем Гаврилом Димитријевићем, сада архимандритом и духовником манастира Ралетница, у својој деветнаестој години. Замонашена је 17 јула 1949. године са још две монахиње, Катарином и Ефросинијом. Монашки постриг мале схиме извршио је митрополит Јосиф Цвијовић. Даровита је и разборита монахиња. Она дуго година води сестринску радионицу у Никољу, у којој се израђују црквене одежде, мантије, расе и камилавке. Врло су лепи ћилими, јоргани и друге украсне ствари домаће радиности које су се, како су дошле сестре у Никоље, у њиховој радионици израђивале.
Игуманија Евпраксија увек је волела чистоћу, рад и монашку дисциплину у манастиру. Утицала је и на своју мајку Мару, те је и она дошла у манастир Јовање, са избеглом од усташа из свог места девојком Недељом 1941. године.
Мати Евпраксија је постављена после смрти игуманије Ефросиније Симић, на предлог сестринстава 1987.године.
Она и данас, као игуманија води сестринство са беспрекорним редом, радом и духовним животом у манастиру.
Иконостас
|
Садашњи никољски иконостас рађен је од 1826 до 1829 године и постоји мишљење да га је радио Симеон Лазовић из Пријепоља, један од најплоднијих српских живописача и иконографа са краја 18. и почетка 19. века. Фино је украшен дуборезом, поготово царске двери, тако да на сваког посетиоца пријатно делују. Урађен је за време Исаија Поповића, никољског игумана, одмах после смрти архимандрита Атанасија Радовановића, а заузимањем и новцем кнеза Милоша. О томе постоји натпис у подножју крста на никољском иконостасу.
Пред иконостасом се налазе мошти Светог Оца Николаја и Светог Анастасија Великог. Те свете мошти, које се одскора налазе у манастиру Никољу са ковчежићем из 1835. године, претходно су биле чуване у свештеничкој кући предака проте Свете Поповића из Ивањице. Изгледа да су те свете мошти ту доспеле из Свете Горе, да их је неко од те свештеничке лозе отуда донео, па су код њих чуване као велика домаћа светиња, јер су имали крсну славу Светог Оца Николаја.
Ризница
|
У ризници манастира Никоља, поред Вуковог Јеванђеља и других неких рукописних књига, налази се више крстова, више икона из 16. и 19. века; кадионица из 19. века, печат из 1613. године мајстора, гравера попа Вука, сина протопопа Ралете. Затим диск (тас) из 19. века и више других предмета и реликвија. Поред светих сасуда и других црквених ствари, у ризници се чува и тапија српског кнеза Александра Карађорђевића као и синђелија Герасима, архиепископа и митрополита Ужичког, којом дају манастиру Никољу парохије.
Владика Николај је често после Другог
светског рата писао из Америке г. Десимиру Новаковићу из Косијерића,
кога је као праведника познавао од пре рата, још у Македонији.
Данас је г. Десимир, иако у дубокој старости, већ дуго година
председник црквене општине у Ужицу.
Овде доносимо ово Владичино писмо, које је у вези са манастиром Рачом, Јовањем и Никољем. А Крстин син и Дрезничанин у њему јесте митрополит Јосиф. Бошко је игуман Рафаило, духовник никољски. Леличанин је сам Владика Николај.
15.W. 25 Street.
New York, N.Y.
маја, 14, 52.
Драги ми мој унуче,
Христос Воскресе!
Иако је данас дан прополовљенија (ово о. Стево зна) ипак ми Срби се поздрављамо са Х.(ристос) В.(оскресе) све до Спасовдана. Не чуди ме што си био у Рачи "украј Дрине", толико драгој свима Србима па и мени. А сада више него икада зато што је тамо отац Василије и неки мој земљак, монах Јован и други, како чујем, сви ваљани. Нека сви само слушају оца Василија, а отац Василије Бога, па ће бити срећни.
Примио сам и Стевино писмо (прота Стево Јојић из Бајине Баште) и пољубио сам га много пута као да кроз то и њега и све вас целивам у Господу. Послао бих вам још нешто што је на потребу, али чујемо да су тешке царине, па уместо да олакшамо - отежавамо.
Што помињеш Јовање и Никоље, отиђи сад о слави до Никоља и поздрави Бошка и Дрезничанина, просим њихове молитве, поздрављам их и целивам. Како знају нека спасавају одоздо оне гробове јовањске - Ирина, Нина, Вероника, Катарина, Филимона и остали од воде. У том ја им не могу помоћи осим апелацијом на вишу силу, а ти си био чиновник, ако се не варам у Битољу и у Нишу, па знаш шта је апелација.
Нека прелију гроб игумана Мине и Гаврила и осталих. Историјски манастир. Кнез Милош. То све боље од мене зна Крстин син. Бог нека му продужи младост још бар за 20 година, па се сетите и Леличана и помолите се и за њега.
Бог нека вам свима буде на помоћи. Амин.
Твој заувек одани ти млади Деда.
Из књиге "Овчарско кабларски манастири"
Архимандрит Јован Радосављевић
Манастир Никоље
|
