НИКОЉЕ

Зорана Дурковић

Остављам буку велеграда и са једном торбом и пар тужних сећања излазим из локалног воза Пожега-Чачак. Стојим сама на перону у сумраку од врелине отежалог дана. У клисури спава вишевековна тишина која пада на мене лагано спирајући све бриге и умор свакодневнице.

Крећем лагано ка Никољу ослушкујући жубор Мораве којом теку вишевековне молитве монахиња и монаха што се са неба враћају ка нама овом умиреном реком.

Српска Света Гора! Богу хвала да је имам и то овде, надомак Београда, јер у ону атонску никад нећу моћи...

Небо над Кабларом се увек чини даље и суровије него оно над Овчаром. Међутим ја се, као и увек, осећам заштићеном и спокојном.

Нигде ми се више не жури, заборављам и ко сам и одакле долазим, свлачим велеградску маску банкарске службенице и тонем лагано и свесно у заборав места и времена, препуштајући се осећају блаженства који ме овде увек дочека. Хрлим му у сусрет и благодарим Богу што ме је овде довео.

Жубор Мораве и јецаји шљунка под мојим ногама једини су звуци који допиру до мене. Ходам омиљеним путем - пругом све до тунела. Настављам асфалтним путем којим данас кола не пролазе.

Помилујем погледом Савину пећину и додирнем по коју стену старог господина Каблара. Волим да му се улагујем, за сваки случај. Ипак ме помало плаши, понекад.

Увек кад иза последње кривине угледам Никоље осетим као да идем дому своме. Враћам се после дугог, исцрпљујућег и бесмисленог пута. Заигра сваки дамар и ноге саме убрзају, разлије се осмех уморним лицем и последњи трачак "света" одлепрша...

Прелетим уском стазицом и у трену се створим пред манастирском капијом. Пред њом поново застајем и као у неком већ добро увежбаном ритуалном покрету: лагано, сасвим лагано отварам двери.

Улазак у двориште буди и после свих ових година увек исти осећај: уласка у други свет, у пребивалиште Духа Светога и сва Његова благодат слије се на онога ко овде закорачи, неминовно. Нико не остаје равнодушан, утиша се глас, ублажи се поглед, умекша ход.

С леве стране у Христу заспале игуманије и монахиње, мирно чекају на Господа свог. Утонуле у траву и мирисно цвеће, сведоче вечним миром о својим подвизима само Њему знаним. На узвишици више њих звоник, спокојно чека свој ред да се огласи. Мало даље бунар као симбол минулих времена за којима понекад можда и сам жали.

Десно од гробља конак, грађен у моравском стилу, мени тако драгом, са тремом, снежно бело окречен и поносан што га је велико српски кнез Милош саградио и што је угостио пуно угледних верника. Стоји ту од давнина, уз саму Мораву допуштајући гостима да ослушкују шапат реке на тераси која се протеже целом његовом дужином изнад саме воде.

Преко пута Црква Светог Николе.

Да би се у њу ушло мора се сагнути и онај средњег раста. Тако и приличи кад се у Божији храм улази!

Запалих свеће, пољубих иконе, заблагодарих и помолих се у миру. И овде, као и у читавој клисури, чини ми се да чујем шапат вишевековних молитви које ово место чине тако посебним и јединственим. Осећам безграничну љубав Господњу и знам да се немам чега плашити никада, никада. Једино се могу плашити да ћу то заборавити. Тако ми је увек лако да овде, пред лицем Његовим у Цркви Светог Николе у Овчар бањи, заборавим све своје невоље и поверим све своје бриге Њему на старање. Нема више терета, достижем слободу и смисао. Шта је слободан човек овде сам научила, управо у овој маленој, скромној црквици. Слободан је онај ко је спознао да је вољен безусловном љубављу од Оца свог небеског, онај ко зна да ће му се опростити небројено пута. Слободан је и онај ко брига нема и који је схватио да ће оне све бити решене управо од Онога ко га безгранично воли и коме је све могуће! Слободан је онај ко је схватио да је мали и ништаван, најмањи!

Молим ти се Господе помози и да не заборавим, помози да славим име Твоје ма шта ми донео!

По изласку из цркве крећем ка свом омиљеном месту поред старог бора. Седам на клупу над којом се надвио вењак и чекам Марију, да загрлим моју драгу Марију.

Никоље више не умем да одвојим од ње, њеног милог лика обасјаног осмехом и ведрином коју само благодат Господња лицу може да донесе. Годинама јој идем и не усуђујем се ни да покушам да наслутим Тајну која је њој ето откривена, а мени је остало само да се радујем што могу почесто да јој будем бар близу.

Знам да ће доћи, увек дође, а ја ни не журим. Посматрам конак монахиња и очекујем је да се сјури до мене својим трчећим кораком док мантија весело вијори око ње. Смерна је моја Марија, смерна, само се чини да је несташна... Мила је пре свега, мила и блага.

Колико смо само прича испричале, колико тога поделиле свих ових година. Колико сам само пута незграпно и гордо давала неке изјаве којих сам се после годинама стидела. Ништа нисам знала, баш ништа кад смо се тек упознале. К'о да сад нешто знам! Ипак, бар више не говорим све што ми падне на памет. Научила сам бар да слушам и ћутим и пазим добро и шта питам.

Ево је, трчи насмејана, шири руке узвикујући радосно моје име! Устајем и чекам је раширених руку у вечном питању: хоћу ли једном са њом заувек остати?

Ово је запис од пре деценије и више...

Далеко је сад од мене Никоље, далеко је моја Марија. Близу смо само још у молитвама, можда ближе него икада. Недостаје ми, недостаје ми пуно тога, највише људи. За њих овде нема замене, нема копија. Можемо можда ископирати Грачаницу код Чикага, али не можемо Марију из Никоља.

За мене, не можемо ни Никоље. Једно је једино, онако уз Мораву, под поноситим, силним Кабларом. Над оним се небом вију вишевековне молитве и ја их јасно чујем...а над овим? Над овим још увек јече јауци црвеног човека. Можда ће их загушити молитве будућих векова. Само, да ли се ико за њих моли? А тек за убице? Моли ли се ко за њихове убице?

Од Никоља су ми остале успомене и бројне фотографије: од железничке станице, па пругом и путем све до Никоља: зимске и летње...да ме сећају, да случајно не заборавим.

Зар бих могла?

Старимо заједно моја Марија и ја. Упознале смо се кад смо биле младе, у двадесетим, а ево већ нам се ближи пета деценија. Није тешко старити са неким кога волиш, ко ти је близак и драг, ко ти је род у Христу. Није тешко!

Сваки пут кад се видимо поздравимо по коју нову бору, ослабели вид, заборављену заједничку успомену. Превалиле смо пола пута и трудимо се да достојанствено старимо, у смирењу и нади...

Питање остаје - хоћемо ли заједно остарити, једна уз другу.

Одговор зна само Он.

Зорана Дурковић

26. јануар 2003.

НАЗАД

Светосавље.орг